Ђулић бајрактар одводи Јелу Коњевића 0001    Вино пију Бунићани млади 0002    Код Бунића у халват-одаји, 0003    Медју њима бунићки диздару. 0004    Бунићани еглен заметнули, 0005    А погледа диздар са пенџера. 0006    Кад угледа сама коњаника 0007    На дјогату уз поље зелено, 0008    Познаје га, познати не море, 0009    Нег он вели Бунићаном младим: 0010    „Бунићани, драга дицо моја! 0011    Ето нами сама коњаника 0012    На дјогату како на геику, 0013    Ја га, дицо, познати не могу.“ 0014    Познају га Бунићани млади, 0015    Ал залуду, познати не могу. 0016    Кад погледа Бунићанин Мујо, 0017    Он диздару вели у одаји: 0018    „Чуј, диздару, граду поглавару! 0019    Оно ј’ глава Ђулић-бајрактару, 0020    Бајрактару Лике Мустајбега.“ 0021    Онда њима диздар говорио: 0022    „Бунићани, моја дицо драга! 0023    Немојте се нико преварити, 0024    Па прид њега да би излетио 0025    Ил дочеко Ђулић-бајрактара.“ 0026    У том Ђулић доскака дјогата, 0027    Код ахара осиде дјогата. 0028    Ал је њему то за чудо било, 0029    Што му никог пред ахаром нема, 0030    Сам мислио, а сам говорио: 0031    „Боже мио, што би ово било! 0032    И до сад сам овди доходио, 0033    Вавик су ме дочекали Турци, 0034    Сад ми нико ни мукает није.“ 0035    Па кајасе забаци дјогату, 0036    Сам му с’ добар крај ахара вода, 0037    А у ахар Ђулић ускочио, 0038    Па им салам у ахару викну, 0039    Ту свак мучи, ништа не говори, 0040    Нико њему салам не отприми, 0041    Пази хатор бунићког диздара. 0042    Све се чуди Ђулић-бајрактару, 0043    А диздар му гледа са пенџера. 0044    Ђулић момак стоји у одаји, 0045    Нико м’ мисто да начини не ће. 0046    Диздар своју окренуо главу, 0047    Па он вели Ђулић-бајрактару: 0048    „Знаш, копиле, Ђулић-бајрактару! 0049    Кад те снесе а Ђулија мајка 0050    Са Гласинца изнад Сарајева, 0051    Па те снесе на широку Лику, 0052    Носа тебе по туђих оџацих, 0053    Тебе с’ прими Лика Мустајбеже, 0054    Охрани те на оџаку своме 0055    Раз хатора Бога великога, 0056    Раз гајрета цара честитога, 0057    Пораз нама личких набодица, 0058    Па ја на те такум навалио, 0059    А пода те коња подметнуо, 0060    Теби санџак-бајрак исправио 0061    Најстарији у широкој Лици, 0062    Старијега веш од твога нема, 0063    Да га с бегом носаш четујући. 0064    Па Нухане, кујино копиле! 0065    Од како је Лика постанула, 0066    Нико није изнио дивојке, 0067    О копиле, од Сења каменог, 0068    А ти с’ свога саћеро дјогата 0069    Билом Сењу на дражицу хладну, 0070    А под кулу Коњевић-Михајла, 0071    Па си јели тврду виру дао 0072    Код Дражице, код воде студене, 0073    Чуј, копиле, да ћеш је узети, 0074    Она теби, да ће за те поћи, 0075    Ево пуне четири године. 0076    Веш ти не смиш Сењу каменоме, 0077    Вен си с’ саде ашик наметнуо 0078    А за мојом Златом јединицом. 0079    Јунак ниси, колико се кажеш. 0080    Знаш, копиле, Ђулић-бајрактару! 0081    Да имам девет куја у авлији, 0082    Ни једне ти не би поклонио, 0083    Камо л’ Злату са оџака своју.“ 0084    Па се руком под јастук фатио, 0085    Извадио књигу написану, 0086    Разави је, па му говорио: 0087    „Вид’, Нухане, од кује копиле, 0088    Биле ове књиге написате! 0089    Ова ј’ књига од Сења камена, 0090    А од липе Јеле Коњевића, 0091    Шта је Јеле у њој направила: 0092    „ „Ето т’ књига, бунићки диздару! 0093    Хабер подај Ђулић-бајрактару, 0094    Нека садје Сењу каменоме 0095    На Дражицу, на воду студену, 0096    Да ми наше вире повратимо.“ “ 0097    Па, копиле, хајде из одаје! 0098    Јунак ниси, колико те кажу.“ 0099    Кад то чуо Ђулић-бајрактару, 0100    На њему се длака подигнула 0101    Ко на вуку просинца мисеца, 0102    Јер се момак стиди Бунићана, 0103    Па му сијну пала голотрба. 0104    Да ту не би двају побратима, 0105    Једнога би мати пожелила, 0106    Ал би првље бунићког диздара, 0107    Ама с’ до дви побре пригодише, 0108    До дви побре оба имењака, 0109    Једно побре Бунићанин Мујо, 0110    А друго је Јелечковић Мујо 0111    Од Јелеча из Херцеговине, 0112    Оби с’побре хитре порегодиле, 0113    Уфатише Ђулић-бајрактара, 0114    Изнесоше г’ пред одају билу. 0115    Онда Ђулић посиде дјогата, 0116    Па он виче бунићког диздара: 0117    „Чуј, диздару, граду поглавару! 0118    Рећи немој, да ти казо нисам, 0119    Ђулић оде Сењу каменоме, 0120    Бога моли, да се не повратим! 0121    Ако с’ вратим од Сења каменог, 0122    Па ја здраво до Бунића сиђем, 0123    Ја ће тебе мати пожелити 0124    Ја, диздару, Ђулић-бајрактара!“ 0125    То му рече, отишће дјогата, 0126    Управи га на худут на воду, 0127    На њој нађе седам дивојака, 0128    Медју њима Злате диздарева. 0129    Он не може срцу кидисати 0130    Крај бунара протирати дјоге, 0131    Да с’ не сврати до своје дивојке. 0132    Дјогу сврати, па јој салам викну, 0133    Дивојка му салам отпримила, 0134    Па му Злате вели дивичица: 0135    „О Нухане, очи дивојачке! 0136    Што си тако чехру проминио? 0137    Је л’ те бабо резил учинио 0138    И, Нухане, тебе расрдио, 0139    Па си пошо Сењу каменоме 0140    Пораз липе Јеле Коњевића? 0141    Ал Нухане, иза горе сунце» 0142    Ти не слушај бабе родитеља, 0143    Остарио, памет изгубио, 0144    Ти се мореш лакше оженити 0145    Брез кахара и тешка мејдана, 0146    Бајрактару, и бољом дивојком. 0147    Хај ти са мном мојој кули билој, 0148    Ја у т’ дати конак и вечеру 0149    На срамоту баби родитељу.“ 0150    Бајрактара итат учинила, 0151    Отален га натраг повратила. 0152    Златка иде од воде бунара, 0153    За њом Ђулић наметно дјогата, 0154    Све јој чепа скуте од кошуље. 0155    Како га је близу прикучио, 0156    Кад му годиц фркне на ноздрве, 0157    Аспурлија у небо полиће, 0158    Све јој врану прша плетеницу. 0159    Па удари граду на капију, 0160    А угледа диздар са пенџера, 0161    Па се руком шину по колину, 0162    Бунићаном тихо говорио: 0163    „Види кује Златије дивојке, 0164    Гдје поврати Ђулић-бајрактара!“ 0165    У одаји на ноге скочио, 0166    Па он назу кајсар-јемелије, 0167    А самурли-ћурак обгрнуо, 0168    Па испаде на дво’ из одаје, 0169    Он окрену граду на капију, 0170    Сиђе својој кули и авлији, 0171    Он Нухана у авлији нађе, 0172    Гдје он хода и дјогата вода, 0173    Не смиде му ништа говорити, 0174    Док не удје у кулу камену, 0175    Па од куле врата притворио, 0176    Па он виче Ђулић-бајрактара: 0177    „О копиле, Ђулић-бајрактару! 0178    Не ћеш у њој конак учинити, 0179    Једнога ће мати пожелити.“ 0180    Застиди се Ђулић-бајрактару, 0181    Па поклопи у авлији дјогу, 0182    Отишће га на авлијнска врата, 0183    А Златка га угледа дивојка, 0184    Па упаде у другу одају, 0185    Она Ибру нађе кахвеџију, 0186    Њему пружи Злате гурабија, 0187    И никол’ка даде му пешкира, 0188    Она вели Ибри кахвеџији: 0189    „Носи, Ибро, Ђулић-бајрактару! 0190    Јер он оде Сењу каменоме, 0191    ’Ваки њему трибају пешкири, 0192    јер би мого ране задобити, 0193    Па нек има утегнути чиме, 0194    Нека јиде медом гурабије, 0195    Нек спомиње Златку диздареву!“ 0196    И одапе гердан око врата, 0197    На гердану стотину цекина. 0198    Па га даде Ибри кахвеџији: 0199    „Подај и то Ђулић-бајрактару, 0200    Три пута му море трибовати, 0201    Могло би се њему пригодити 0202    Не имати паре ни динара.“ 0203    Ибро трче граду до капије, 0204    Он повика Ђулић-бајрактара: 0205    „Чекај, побро, да проговоримо!“ 0206    Дочека га Ђулић на бунару, 0207    Јере туди напоји дјогата, 0208    Гурабије даде и пешкире 0209    И даде му гердан од дуката. 0210    Нухан натраг гердан повратио, 0211    Побратиму говорио Ибри: 0212    „Поздрави ми кићену Златију, 0213    Ја јој не би врата оголио, 0214    Би волио данас погинути; 0215    А ти знадеш, Ибро кахвеџија, 0216    Гдје год нађеш Ђулић-бајрактара, 0217    Код њег има стотина цекина, 0218    За што с’ имам напојити вина, 0219    А и свога п отковати дјогу.“ 0220    То му рече, а отишће дјогу, 0221    Мисли јадна на дјогату глава: 0222    „Далеко ми на Удвину ићи, 0223    Да обучем катанско одило; 0224    А Бог знаде, на Удвину не ћу, 0225    Него идем на Врхове сићи 0226    Своме побри Врховац.-Алаги, 0227    Менека ће побро опремити, 0228    Отален ћу Сењу каменоме.“ 0229    Оде Ђулић на Врхове црне, 0230    Садје кули Врховац-Алаге, 0231    Сава слуга прифати дјогата. 0232    Када Ђулић у одају удје, 0233    Кад ли ага сиди код пенџера, 0234    Њему Ђулић турски салам викну, 0235    А ага му салам отпримио, 0236    Па исприд њег на ноге скочио. 0237    Ђулић сиде код џама пенџера, 0238    Алага му хожгелдију даје: 0239    „Јеси л’, побро, здраво и весело? 0240    „ „Брате, здраво, милом Богу фала.“ “ 0241    „Куд си, побро, потиро дјогата?“ 0242    Све му Ђулић по истини каже, 0243    Гдје га ј’ диздар резил учинио: 0244    „Па далеко ићи на Удвину, 0245    Да обучем катанско одило, 0246    Па сам теби сашо на Врхове, 0247    Да ти мене и дјогата спремиш, 0248    Да ја идем Сењу каменоме 0249    Пораз липе Јеле Коњевића, 0250    Ја ћу Јелу на Лику изнити, 0251    Ја ћу, брате, главу изгубити.“ 0252    Намах ага на ноге скочио, 0253    У одаји сандук отворио. 0254    Па извади катанско одило, 0255    Прид побру га баци у одаји: 0256    „Опремај се, Богом побратиме! 0257    А ја одох сигурати дјогу.“ 0258    А Нухан се спрема у одаји, 0259    Он момачко са себека сними, 0260    А катанско све обуче на се, 0261    Назу чизме, а припаса ћорду, 0262    Па окрену низ кулу камену, 0263    Он ђогата сигурата нађе, 0264    Посиде га Ђулић-бајрактару, 0265    Њега прати Врховац Алага, 0266    Њему Ђулић вели на растанку: 0267    „Побратиме Врховац-Алага! 0268    Кад ти не ћеш са мном Сењу сићи, 0269    Ако чујеш оточке топове, 0270    Ради ми се у гајрету наћи!“ 0271    Њему вели Врховац Алага: 0272    „Побратиме, Ђулић-бајрактару! 0273    Ако Бог да и срића од Бога, 0274    Мене ’ш, побро, на ћуприји наћи, 0275    На ћуприји на Гаштици хладној, 0276    Па се не бој оточкога бана.“ 0277    То рекоше па се растадоше. 0278    Ђулић момак низ Врхове сиђе 0279    До Јаблана и Старца бунара, 0280    Па отишће крај Гаштице хладне, 0281    Он ћуприју на Гаштици придје, 0282    Кроз Оточац момак ударио, 0283    Из Оточца истира дјогата, 0284    Управи га под вратник-планину, 0285    Веш дан прође, тавна ноћца дође. 0286    Он изидје врху на планину, 0287    Па он води низ планину дјогу, 0288    Јер је Вратник врлетна планина. 0289    Када садје низ Вратник-планину, 0290    Он посиде под планином дјогу, 0291    Па низ кланац Сењу ударио. 0292    Када садје Сењу каменоме 0293    Билој кули Коњевић-Михајла, 0294    Око ње је камена авлија, 0295    Над авлијом чардак од дрвета, 0296    У чардаку Иван харамбаша 0297    И уз њега шездесет платника, 0298    Што се ј’ крсту пресегнуло своме, 0299    Да ће билу сачувати кулу 0300    И у кули Јелу Коњевића 0301    Од Турчина Ђулић-бајрактара. 0302    Добра бахта Ђулић-бајрактара! 0303    Јер авлијнска отворита врата, 0304    У авлију ускочио дјогу, 0305    Кроз авлију окрену дјогата. 0306    Кад л’ и друга врата отворита, 0307    Што се иде на Дражицу хладну, 0308    На Дражицу истира дјогата, 0309    Одјаха га код воде Дражице, 0310    Па он хода, а дјогата вода, 0311    Чека липе Јеле Коњевића. 0312    Истом зора перо помолила, 0313    А од куле ждрака ошинула, 0314    Ко кад с’ жарко помолило сунце. 0315    Помоли се Јела Коњевића, 0316    Она дође до воде бунара, 0317    Па Ђулићу добро јутро викну, 0318    А Ђулић јој јутро отпримио. 0319    Њему Јеле вели Коњевића: 0320    „Јеси л’ свога дотиро дјогата, 0321    Да ми тврде вире повратимо, 0322    Ал си дошо водити дивојку!“ 0323    „ „Вира ј’, Јеле, повраћања нема! 0324    Вен ћемо, драга, на широку Лику.“ “ 0325    Па јој пружи руку од себека, 0326    А Јела у оби своје даде, 0327    Он је баци на дјогата за се, 0328    Па дивојци тихо говорио: 0329    „Давор Јеле, моје миловање! 0330    Шћипи ноне око дели-дјоге, 0331    Биле руке око паса мога, 0332    Зла је нара у дјогата мога, 0333    Нами ваља далгу узимати, 0334    Море те, драга, вихар укинути.“ 0335    Ђулић мисли на дјогату своме: 0336    „Да би ишо испод куле биле, 0337    Да с’ не јавим Коњевић-Михајлу, 0338    Сви ће рећи Коњевићи млади: 0339    „ „Бака фале Ђулић-бајрактара! 0340    Он се фали, да је јунак прави, 0341    А он нашу украде дивојку 0342    Ко кобилу у по ноћи тавне!“ “ 0343    И Бог знаде, испод куле не ћу, 0344    Него идем кроз авлију билу.“ 0345    У авлију ускочи дјогата, 0346    Дотира га под камену кулу, 0347    Па он виче Коњевић-Михајла: 0348    „О копиле, Коњевић-Михајлу! 0349    Камо теби Иван харамбаша, 0350    Што се ј’ крсту пресегнуо своме, 0351    И с Иваном шездесет платника, 0352    Да ће твоју сачувати кулу 0353    И у кули твоју липу Јелу 0354    Од Турчина Ђулић-бајрактара? 0355    Ево њега у твојој авлији, 0356    А њим липа на дјогату Јеле.“ 0357    Он се фати својих беглучкиња, 0358    Па уз кулу пушк еокренуо, 0359    Пукоше му како можарови, 0360    Сва им грохну срча по пенџеру, 0361    Па на друга врата искочио, 0362    И побиже од куле камене, 0363    А Михајло скочи у одаји, 0364    Па испаде кули на таване 0365    И опали танке можарове, 0366    Хабер даде оточкоме бану, 0367    Да ћуприје чува на Гаштици. 0368    Нухан бижи под Вратник-планину, 0369    Па у кланац Нухан ускочио, 0370    Ударио момак уз планину, 0371    А Вратник је врлетна планина. 0372    Док изидје врху на планину, 0373    Веш му с’ маман расточио дјого. 0374    Нухан сними с дјогата дивојку, 0375    Па Јелици вели дивичици: 0376    „Деде водај дјогу великога! 0377    Цркнут ће ми добар на планини.“ 0378    Њему Јеле провадја дјогата, 0379    Све он мисли, што ће и како ће. 0380    Онда Нухан до ђогата дође, 0381    Сними с њега хашу позлаћену, 0382    Па се фати пале оковане, 0383    Сву исиче хашу позлаћену, 0384    Набаци је на стине студене. 0385    Нухан сиде у стине студене, 0386    Извадио мале џехведаре, 0387    А помоли с’ Коњевић Михајло, 0388    За њим лети осам Коњевића. 0389    Кад Михајлу очи утекоше, 0390    Погледао у стине студене, 0391    Грљене се стине по Вратнику 0392    Онда дици својој говорио: 0393    „Дицо моја, осам Коњевића! 0394    Јунак није Ђулић-бајрактару, 0395    Да би смио билом Сењу саћи, 0396    Мени моју ујагмити Јелу, 0397    Да му није Лике Мустајбега; 0398    Ама ј’ беже Вратник испунио, 0399    Јер с’ црљене фесови јуначки.“ 0400    То он рече, врати бедевију, 0401    Бижи натраг Сењу каменоме, 0402    А за јиме осам Коњевића. 0403    Кад то Ђулић видја бајрактару, 0404    Он на ноге скочи до дјогата, 0405    Са дјогата хегбе дофатио, 0406    Из њег вади мезу и трмпезу, 0407    Ту он сједе рујно пити вино. 0408    Док се ј’ Ђулић вина напојио, 0409    У том Јеле одморила дјогу. 0410    Опет скочи Ђулић-бајрактару, 0411    Преко коња хегбе пребацио, 0412    Па Јелици вели дивичици: 0413    „Де га води, Јелице дивојко, 0414    До Оточца низ Вратник-планину!“ 0415    А низ Вратник Јеле управила, 0416    А Михајло билом Сењу сиђе. 0417    Када кули и авлији сиђе, 0418    Опе дици својој говорио: 0419    „Дицо моја, осам Коњевића! 0420    Тако м’ крста и закона мога! 0421    Баш је јунак Ђулић-бајрактару, 0422    Јер му бега у Вратнику нема 0423    Ни код бега личких набодица; 0424    Да се ј’ беже туди пригодио 0425    И код бега личке набодице, 0426    Како знадем бега и Личане, 0427    Стирали б’ нас до Сења камена.“ 0428    Па он јопе опали можаре, 0429    Хабер даде бану оточкоме, 0430    Да ћуприје чува и чаршије, 0431    Он посиде своју бедевију 0432    И окрену јопе у тирање. 0433    А већ Ђулић садје под планину, 0434    Он посиде великог дјогата, 0435    Баци за се Јелу засобицу, 0436    А обгрну мрку кабаницу, 0437    А на главу баци кукуљицу, 0438    Златне сапе на прсих чапразе, 0439    Да се за њим не види дивојка. 0440    Сајмени се данак пригодио, 0441    Нухан свога расрдио дјогу, 0442    Њему добар нару показује, 0443    Он се баца и десно и ливо, 0444    Па у сајам Ђулић ударио, 0445    Биже крањци на четири стране 0446    А од клете наре дјогатове, 0447    Јер се баца и десно и ливо. 0448    У чаршију момак ускочио 0449    Крај биртије Луце крчмарице, 0450    Од Оточца отишће дјогата. 0451    А наступи бане господине, 0452    Јер је бане низ чаршију пошо, 0453    А Луце му вели крчмарица: 0454    „Господине, млад оточки бане! 0455    ТИ чуваш ли камене чаршије 0456    А од змије Ђулић-бајрактара? 0457    Не чувај је, користи ти нема! 0458    Јер је прошо Ђулић-бајрактару 0459    И пронио Јелу Коњевића, 0460    Двоје му ноне испод буча вире, 0461    То сам, бане, очима видила.“ 0462    Кад то чуо Оточлија бане, 0463    На солдате хршум учинио, 0464    Да опале на граду топове. 0465    А солдати бана послушали, 0466    А на граду дрмнуше топови, 0467    За Ђулићем ларму подигнуше. 0468    Ја кад Ђулић до Гаштице дође, 0469    Он на њојзи прегази ћуприју 0470    И побиже прико воде хладне, 0471    Потира га хама сустигнула. 0472    Нухан мисли на дјогату своме: 0473    „Гдје ћу јадан главу изгубити, 0474    Кад сам довлен изнио дивојку! 0475    Да је било на Вратнику клетом, 0476    Жалио онда не би погинути, 0477    Вид’ мог побре, црн му образ био, 0478    Гдје је мене реко дочекати, 0479    Па мог побра на ћуприји нема!“ 0480    А потира њега сустигује, 0481    Већ је с њиме чарку замећала. 0482    Кад погледа Нухан под планину, 0483    Из планине дралан искочио, 0484    А на њему Врховац Алага, 0485    И за њиме триста Врховчана. 0486    Кад га видја од Оточца бане, 0487    Бан устави великог путаља. 0488    А сритоше с’ оба побратима, 0489    Ђулић виче салам са дјогата, 0490    Врховац му салам отпримио, 0491    Па он на њих љуто ударио. 0492    Ђулић оде на Врхове црне, 0493    Бан побиже на ћуприју клету, 0494    На Оточац коња управио. 0495    Који за њим на ћуприју сиђе, 0496    Тај и оде до Оточца с баном; 0497    Који згоди у Гаштицу клету, 0498    И данас је у Гаштици хладној. 0499    А изидје Ђулић на Врхове 0500    Билој кули побратима свога, 0501    Води Јелу кули уз мостове. 0502    У том дође Врховац Алага. 0503    Ту ће Ђулић конак учинити, 0504    Сву ноћ пили, сана не имали. 0505    Кад ошину зора од истока, 0506    А Ђулић се спрема у одаји, 0507    Све катанско побаца одило, 0508    А момачко на себе обуче, 0509    Алага му вели на растанку: 0510    „Хоћу ли ти, побро, у сватове?“ 0511    „ „Не ћеш, побро, вјеру ти задајем! 0512    Баш сам с’ тврдој вјери завјерио, 0513    Да ми трећи у сватове не ће 0514    Посли мене и дјогата мога.“ “ 0515    То му рече, а на ноге клиси, 0516    Сава слуга спремио дјогата, 0517    Сиђе Нухан, па га поклопио, 0518    За се Јелу баци Коњевића, 0519    Па управи низ Врхове црне. 0520    Кад он сиђе на худут на води. 0521    Он се с атом својим приговара: 0522    „Али ћемо до Бунића била, 0523    Али ћемо на Удбину билу? 0524    Дао сам вјеру Златији дивојци, 0525    Ако изведем Јелицу дивојку, 0526    Да је најпри до Бунића свратим, 0527    Баш је хоћу, дјого, и свратити.“ 0528    Па Бунићу момак управио, 0529    А све мушко пало по мераји, 0530    Женско с’ били граду по бедену, 0531    Оно гледа Ђулић-бајрактара 0532    И Јелицу липу Коњевића. 0533    Нухан Ђулић у авлију удје, 0534    Пред њега је ага изашао, 0535    Па он вели Ђулић-бајрактару: 0536    „Сад ја знадем, да си мушка глава!“ 0537    Њему Ђулић вели са дјогата: 0538    „О диздару, граду поглавару! 0539    Сад ми кажи, ко је фиранија, 0540    Ко је, ага, од кује копиле?“ 0541    Насмија се бунићки диздару: 0542    „Мој Ђулићу, моје дите драго! 0543    Не остај ми, што сам говорио, 0544    Само кушам, има ли јунака.“ 0545    Онда њему Ђулић говорио: 0546    „Нисам, ага, ишо Сењу билом, 0547    Што се кадар оженити нисам, 0548    Вира је, ага, и бољом дивојком, 0549    Нег сам сишо Сењу каменоме 0550    Пораз нама наших Бунићана, 0551    Па ти џаба Јелица дивојка!“ 0552    Нухан сними кићену дивојку, 0553    А испала у авлију Злате. 0554    Њему вели бунићки диздару: 0555    „Причекај ме, моје дите драго! 0556    Док ја своју спремим дијевојку, 0557    Па ти води Злату на Удвину!“ 0558    „ „Не ћу, ага, вјеру ти задајем! 0559    Моја мајка нигди никог нема, 0560    Него сама мене на оџаку. 0561    Па кад би се тако оженио 0562    Брез кахара и тешка мејдана, 0563    Да не знаду браћа и дружина, 0564    Свак би реко, да ја јунак нисам.“ 0565    То му рече, а поврати дјогу, 0566    Закукаше двије кукавице 0567    А на кули бунићког диздара, 0568    Једно липа Јеле Коњевића, 0569    А друго је Злате диздарева. 0570    Кад их чуо Ђулић-бајрактару, 0571    Он дјогату пао по перчину, 0572    Да не слуша сињих кукавица, 0573    Оде Ђулић и отира дјогу. 0574    Ја кад Ђулић на удвину сиђе 0575    До беглука Мустајбега свога, 0576    Ал одаја пуна Удвињана, 0577    Он им салам у одаји викну, 0578    А беговој полетио руци, 0579    Бег му руке не да пољубити, 0580    Код себе му мисто начинио, 0581    Па се с њиме за здравље упита: 0582    „Јеси л’, сине, здраво путовао, 0583    Јеси л’ ишо до Бунића била, 0584    Јеси л’ Злату видјо диздареву?“ 0585    „ „Јесам, беже, и Сењу камену, 0586    И изнио Јелу Коњевића 0587    И дао је бунићком диздару.“ 0588    Ја кад чуо Лика Мустајбеже: 0589    „Што то, сине, од бога ти тешко! 0590    Видит ’ш сада, што видио ниси.“ 0591    Бег погледа са пенџера свога, 0592    А угледа влашче на алату, 0593    Гдје му лети уз мехке рудине, 0594    Оно носи књигу у проципу, 0595    Књигоноша до беглука дође, 0596    Спаде с коња, у беглук униђе, 0597    Бога виче, па се поклонио: 0598    „Које вам је Ђулић-бајрактару? 0599    Имам билу књигу на његака.“ 0600    А свак мучи, ништа не говори, 0601    Ал не мучи Ђуић-бајрактару, 0602    Нег влашчићу вели у одаји: 0603    „Ово ј’ глава Ђулић-бајрактару!“ 0604    Кад га влашче видја у беглуку, 0605    Поклони се, а полети руци, 0606    А даде му књигу написату, 0607    Узе ј’ Ђулић, па је бегу даде, 0608    Бег је узе, па је разавио, 0609    Књигу каже Ђулић-бајрактару: 0610    „Вид’, Нухане, моје дите драго, 0611    Ево ј’ књига од Оточца била, 0612    Ево је посло Коњевић Михајло, 0613    Шта је у њој Михајло правио: 0614    „ „О Турчине, Ђулић-бајрактару! 0615    Од како је Лика постанула, 0616    То ни једне набодице нема, 0617    Да је од сења однио дивојку 0618    До тебека једног, бајрактару! 0619    Јунак јеси, ал паметан ниси, 0620    Гдје ти моју ујагми дивојку, 0621    Па утече крсту на срамоту. 0622    Да си ми се Јелом оженио, 0623    Ја ти не би данас замирио, 0624    Ја би сашо Јели у походе, 0625    Нек с’ спомиње, док ј’ ове крајине; 0626    Вен си моју Јелу поклонио, 0627    Бајрактару, једној неприлици, 0628    Неприлици бунићком диздару 0629    За његову Златију дивојку! 0630    Кад си моју поклонио Јелу, 0631    Сад ето ти књига од менека: 0632    Ти се спреми, што се бољ еморе, 0633    Ето т’ мухлет за недиљу дана, 0634    Па ти мени на Гаштицу сидји 0635    И сведи ми Злату диздареву, 0636    Да ја видим Туркињу дивојку, 0637    Кад си за њу Јелу поклонио, 0638    Да ја видим, је ли боља Злате. 0639    Наске има девет Коњевића, 0640    Сви ћемо ти на мејдан изићи. 0641    Ако свију згубиш у мејдану, 0642    Ти се онда жени Златом липом; 0643    Ако ли те згубим у мејдану, 0644    Водити ћу Злату на Приморје, 0645    Женит с њоме ког је мени драго.“ “ 0646    Онда Ђулић бегу говорио: 0647    „Беже драги, то сам и желио! 0648    Де му другу пиши на колину, 0649    Ја ћу њему на мејдан изићи, 0650    Баш повести Злату на Гаштицу. 0651    Нек је видја девет Коњевића.“ 0652    Таку беже књигу направио, 0653    Па је влаху даде у одаји, 0654    А Ђулић му даде попудбину, 0655    Попудбину дван’ест маџарија. 0656    Добро га је влашче зафалило, 0657    Па изидје, посиде алата, 0658    Оде влашче до Оточца била, 0659    А остаде Лика Мустајбеже. 0660    Беже пише књиге на колину, 0661    Па их беже шаље по градових, 0662    Што у граду има поглавара, 0663    Њему сваки да подигне војску, 0664    Да је бегу сведе на Удвину. 0665    Једну шаље бунићком диздару: 0666    „Чуј, диздрау, граду поглавару! 0667    Спремај Златку своју на оџаку, 0668    Ето мене до Бунића била, 0669    Код тебе ћу конак учинити, 0670    Кад си липу пазарио Злату, 0671    И она ће на Гаштицу сићи, 0672    Нек је девет видја Коњевића.“ 0673    Другу посла Врховац-Алаги, 0674    Да му спрема конак на Врхових. 0675    Тако беже књиге распачао, 0676    Нухан метно дјогу у колане, 0677    Добар му се крај бедена вода 0678    У великих широких коланих, 0679    Јер га спрема раз хали-мејдана, 0680    Па га вода три четири дана. 0681    Кад му пето јутро освануло, 0682    Сва се сила на рудине збила. 0683    Подиже се Лика Мустајбеже, 0684    С војском сиђе до Бунића била, 0685    Па ће туди конак учинити, 0686    А у јутро рано подранио. 0687    Спреми диздар Злату на оџаку, 0688    А сигура великог дората. 0689    Отален се подигоше Турци, 0690    Поведоше Злату диздареву, 0691    Оста липа Јеле Коњевића 0692    На оџаку бунићког диздара. 0693    Кад изишли на Врхове црне, 0694    А до куле Врховац-Алаге, 0695    Алага им сигуро конаке, 0696    Сву савио испод краја рају. 0697    Испод куле ватре положили, 0698    Ту се печу јаловице овце, 0699    Дотирали вино и ракију, 0700    А сасули јечам на камаре, 0701    Дочекаше бега удвињскога, 0702    Ту му паде на конаку војска. 0703    Кад је сутра био дан освано, 0704    Посидоше ата племените, 0705    Отискоше низ Врхове црне 0706    До Јаблана и Старца бунара. 0707    Кад Јаблану сишли и бунару, 0708    На големо чудо нагазили, 0709    Јер изашо Коњевић Михајло, 0710    Код обале шатор разапео, 0711    Па он сио рујно пити вино, 0712    Код њег осам дице Коњевића. 0713    Водају се ати крај шатора, 0714    А изашо од Оточца бане, 0715    Бан савио дван’ест кумпанија, 0716    Крај Гаштице бутум поцрнило 0717    Од шкрљака и од телећака. 0718    Јанда сио од Оточца бане, 0719    Прама њему сида Мустајбеже, 0720    А ту сила према сили стала. 0721    Ђулић свога осиде дјогата, 0722    Па он узе абдест на бунару, 0723    Ђулић клања два хаџи-рећата. 0724    А у суру стали бајрактари, 0725    Испред суре Ђулић окренуо, 0726    Да с’ халали своји побратими. 0727    Сваки с’ с њиме побро загрлио, 0728    Сваки ишће мејдан код Гаштице, 0729    Па с’ халали с бегом Мустајбегом. 0730    Јанда Златка изашла дивојка, 0731    Па Гаштици хода по обали, 0732    А пролива сузе низ образе, 0733    Златку гледа осам Коњевића 0734    И девети Ћор-Марчинко стари. 0735    Онда Ђулић посиде дјогата, 0736    До Златије доскака дјогата, 0737    Па златији вели дијевојци: 0738    „Муч’, не цвили, болит ће те глава, 0739    Не рон’ суза, а не штети лишца, 0740    Ти се не бој, моје миловање! 0741    Да погинем, драга, у мејдану, 0742    Коњевића јопе запаст не ћеш 0743    Код овликих личких набодица, 0744    Сваки ћ’ за те на мејдан изаћи.“ 0745    Крај дивојке проскака дјогата 0746    До шатора девет Коњевића, 0747    Устави га, Михајлу говори: 0748    „Устај, свињо, да се огледамо, 0749    Да видимо, за ког су дивојке!“ 0750    А Михајло њему говорио: 0751    „О Турчине, Ђулић-бајрактару! 0752    Што си с’ тако аси учинио? 0753    Ни Бога ми не шће навикнути.“ 0754    А њему је Ђулић говорио: 0755    „Душманин си, за Бога не знадеш, 0756    Да ти свињо, за свог Бога знадеш, 0757    Тражио не би турских дивојака, 0758    Нег излази, да се огледамо!“ 0759    Коњевић је њему говорио: 0760    „Одјаш’ коња, под шатор унидји, 0761    Да ми своје пречестимо душе, 0762    Ником ваља данас умирати, 0763    По несрећи могу обојица.“ 0764    Ђулић јопе њему говорио: 0765    „Чуј, копиле, Коњевић-Михајло! 0766    С ким се бијем, ја с оним не пијем, 0767    Кад ћу мрити, не ћу вина пити, 0768    Нег излази, да се огледамо!“ 0769    А Михајло дици говорио: 0770    „Ко ће најпри на мејдан изаћи?“ 0771    Сваки мучи, ништа не говори, 0772    Он Јовану сину говорио: 0773    „О Јоване, најстарије дите! 0774    Твоја ј’ прва на мејдан изаћи.“ 0775    Јован намах на ноге скочио, 0776    Он кулаша свога поклопио, 0777    Солдати им мејдан размирили, 0778    Па у готов мејдан ускочише. 0779    Јован вели Ђулић-бајрактару: 0780    „Како ћемо мејдан учинити?“ 0781    „ „Е Јоване, како теби драго!“ “ 0782    „Кад ћу, Туре, мејдан избирати, 0783    Дедер бижи, ја ћу окупити.“ “ 0784    Побиже Ђулић, а за њиме Јован; 0785    А кад видја, да стигнути не ће, 0786    Он отишће копље убодицу, 0787    Стаде му зврка копља убодице. 0788    Када га је дјогат опазио, 0789    Талумли се добар пригодио, 0790    Дјогат фрци с десна на лијево, 0791    Дјогат клече на прва колина, 0792    А Нухана копље натфалило. 0793    Док је Нухан повратио дјогу, 0794    Јован пуче из пушака малих 0795    И Нухана грдне ране зада, 0796    Он нит пада нити се припада, 0797    Него за њим наметну дјогата, 0798    Па он стиже Коњевић-Јована, 0799    Удари га голотрбом ћордом 0800    Изнад паса и малих пушака, 0801    Јованова уфати кулаша, 0802    Уфати га, даде Мустајбегу, 0803    Па у готов мејдан ускочио. 0804    А Остоја на ноге скочио, 0805    И он свога посиде дјогата. 0806    У готов су мејдан ускочили: 0807    „Бјеж’, Ђулићу, ја ћу окупити.“ 0808    Побиже Ђулић, а за њим Остоја, 0809    За Нуханом копље управио, 0810    И Нухана копље натфатило, 0811    Онда на њег пуче из пушака 0812    И Нухану он рану зададе. 0813    За њим Нухан управи дјогата, 0814    И Остоји он одсиче главу, 0815    Остојина уфати дјогата, 0816    Даде њега Лики Мустајбегу, 0817    Све видјају личке набодице, 0818    Гдје му штрца из нидара крвца. 0819    Диздаревић бегу говорио: 0820    „Дај ми, беже, изун од себека, 0821    Срамота је наске набодица, 0822    Да сам Нухан на мејдан излази 0823    Девет пута код Гаштице хладне, 0824    Он од свога никог рода нема.“ 0825    „ „Мехо сине, изуна ти нема!“ “ 0826    Јопе Ђулић у мејдан унидје 0827    И све осам згуби Коњевића, 0828    И сваки му грдну рану даде; 0829    А све бутум личке набодице 0830    Сваки бегу говорио своме: 0831    „Дај ми, беже, изун од себека, 0832    Да изминем Ђулић-бајрактара!“ 0833    Бег изуна не да од себека. 0834    На Нухану осам грдних рана, 0835    Ал је Нухан срца јуначкога, 0836    Јопе момак у мејдан унидје. 0837    Онда скочи Коњевић-Михајло, 0838    Па поклопи врану бедевију, 0839    Он у мејдан готов ускочио: 0840    „Туре, како ’ш мејдан учинити?“ 0841    „ „Душманине, како теби драго, 0842    Ваше звање, ваше обирање.“ “ 0843    „Турчине, кад је како мени драго, 0844    Ти зајаши од табоар свога, 0845    А ја хоћу од логора свога, 0846    Један ћемо другом полетити, 0847    Гдје с’ сритемо, да се ошинемо!“ 0848    Док рекоше, ате зајахаше, 0849    Један другом плахо полетише, 0850    У Михајла копље убодица, 0851    А на копљу медвидија глава, 0852    Она зива ко када је жива, 0853    С отим плаши коње у мејдану, 0854    Отишће га Коњевић Михајло. 0855    Кад Нухану паде медју ноге, 0856    Добар с’ дјого да поплаћи неће. 0857    Кад он видја, да се не поплаши, 0858    Фатио се мерџанли-кубура, 0859    На Нухана огањ оборио, 0860    Дофати мало Ђулић-бајрактара. 0861    У Ђулића голотрба ћорда, 0862    Њему сијну мача зеленога, 0863    Сритоше се на мераји трави, 0864    Варају се оба у мејдану, 0865    Превари га Коњевић-Михајло, 0866    Осиче му кајас у дјогата, 0867    Лети дјогат, куд је њему драго, 0868    А Михајло за њим управио, 0869    Наврже за њим врану бедевију, 0870    Дофаћа га мало по плећима. 0871    Кад то видја Тале Личанине, 0872    Онда Тале на Нухана виче: 0873    „Давор побро, Ђулић-бајрактару! 0874    Камо теби моја облучкиња, 0875    Што сам ти је, побро, поклонио, 0876    Која ждере дван’ест драма праха 0877    И четири зрна на синџирих, 0878    Па је носиш дјоги у облуку?“ 0879    Ал Нухана ране савладале. 0880    Кад је чуо, што говори Тале, 0881    Он се фати облучкиње своје, 0882    Прико себе пушку окренуо, 0883    Михајло се близо прикучио. 0884    Кад отрже клета облучкиња, 0885    Михајла је добро погодила, 0886    На прсих му дагму начинила, 0887    А на плећих пенџер отворила, 0888    Михајл паде мртав с бедевије, 0889    А доелти до Јаблана дјого, 0890    Па он стаде код воде бунара, 0891    С њега паде Ђулић-бајрактару 0892    Аимбеин од овога свита. 0893    А по њем у паде дијевојака, 0894    Стад је цика ка и змије љуте, 0895    Стаде вика личких набодица: 0896    „Нека т’, беже, од Бога ти тешко! 0897    Упути ли Ђулић-бајрактара, 0898    Каквог, беже, у серхату нема!“ 0899    Диздаревић ни да чека не ће, 0900    Брез изуна паде по дорату, 0901    Упореди Боснић Мехмедага, 0902    С друге стане Врховац Алага, 0903    А мимо њих Влахињић Алија, 0904    Њега црљен бајрак поклопио, 0905    Стоји му зврка папти од бајрака, 0906    Свег је Алу бајрак поклопио, 0907    А јамака кита од бајрака; 0908    А за њиме Мусић-бајрактару, 0909    Упореди Ибро Ренковићу, 0910    А за њиме Четић Османага, 0911    Пореди му Феризагић Ахмо, 0912    Па остали ударише Турци. 0913    Дочека их од Оточца бане, 0914    Ту се ситан огањ проломио. 0915    Само с’ једном ватром приметнуше, 0916    На бега се Турци расрдили, 0917    Па веш у њих успирања нема, 0918    Не дадоше пушке пренабити, 0919    Истргаше глије и параде, 0920    Сијнуше им голотрбе ћорде, 0921    Стоји цика пера од сабаља, 0922    Стоји пуста копља крљавина, 0923    Кресаше се три пуна сахата, 0924    Од банових дван’ест кумпанија 0925    Шест утече на Гаштицу хладну, 0926    На ћуприју до Оточца била, 0927    А шест му је лигом изгинуло. 0928    Од бегових дванаест хиљада 0929    Погину их три пуне хиљаде, 0930    Што шехита, што ли рањеника. 0931    Код Гаштице шићар покупише, 0932    Па шехите своје покопаше, 0933    Рањенике на сале дигоше, 0934    Отискоше уз Врхове црне, 0935    На Врхових конак учинили, 0936    А у јутру рано подранили. 0937    Беже сиђе до Бунића била, 0938    Ту остави Злату диздареву, 0939    А Нухана носи на Удвину. 0940    Кад бег сиђе на Удвину кули, 0941    Све бербере беже покупио, 0942    Да по Лики личе рањенике, 0943    А добави Машина бербера 0944    А од Хливна и воде Бистрице, 0945    Јер га бољег од отога нема, 0946    Он му личи Ђулић-бајрактара, 0947    Личио га девет недиљица. 0948    А десета кад наста недиља, 0949    Већ Нухану ране замладиле, 0950    Већ он море у чаршију сићи, 0951    Па се море на коњу држати. 0952    Бег покупи стотину коњика, 0953    Па он сиђе до Бунића била 0954    А до куле бунићког диздара, 0955    Диздара паде на конаку. 0956    Кад им сутра био дан освану, 0957    Бег пред њега паде на колина, 0958    Па од њега Злату запросио: 0959    „Дај ми Злату по божијем путу, 0960    Да оженим Ђулић-бајрактара.“ 0961    Даде диздар, ни ричи не рече, 0962    Даде Злату своју јединицу, 0963    Даде липу Јелу Коњевића. 0964    Онда диздар бегу говорио: 0965    „За ме нису оваке дивојке, 0966    Већ за ’наког сив-зелен сокола.“ 0967    Па их оби спреми на оџаку. 0968    Подиже се бег Мустајбег Лика 0969    И поведе их обидве дивојке, 0970    Доведе их беже на Удвину, 0971    Па настави чинити весеље 0972    На Удвини пуних петн’ест дана. 0973    Он доведе хоџу и кадију, 0974    Хоџа липу Јелу потурчио, 0975    Кадија оби нићах учинио, 0976    Оженише Ђулић-бајрактара. 0977    Тако се је Ђулић оженио 0978    И код двора провео весеље, 0979    Вик извио, пород изродио, 0980    Никад Јеле није прикорио, 0981    Што је грдних допануо рана, 0982    Нег јој јоипе тврду виру дао, 0983    Да се на њу оженити не ће, 0984    Јер је имо правог хизмећара 0985    Од тог дана до еџела свога.